Tema za Roleplay

Boa je prolazila pored obale mora u još jednom za nju rutinskom danu. Šetala je svoju zmiju zagledana u daljinu. Pogled na otvoreno more činio ju je često nervoznom. Ali samo za tren. Posle tog jednog magnovenja u kojem bi postaajala ili nervozna, ili tužna, nastupalo je vreme sanjarenja. Pronašla bi mesto gde nema ljudi (znala je za većinu tih mesta), navalila se na svoju zmiju i osmišljala planove za budućnost. Osnovni razlog njene tuge i nervoze nije bio uopšte u mržnji prema moru. Baš suprotno. More je, pored njene drage zmije DoMinJuna, za nju bilo sve. I znala je da će doći dan kada će moći da napusti ostrvo na kom živi i da se otisne u neki duži put po ovom još neistraženom svetu. I sada se taman uputila na jedno od svojih omiljenih mesta za razmišljanje, kada je ugledala visokog čoveka kako stoji upravo na tom mestu, zagledan u daljinu. Namrštila se, malo su joj se naduli obrazi od ljutnje, prišla mu je vrlo blizu, skoro na nepristojno odstojanje za osobu koju ne poznaje, i rekla ljutitim glasom:
Izvini, ali to je moje i DoMinJunovo mesto. Zamolila bih te da se skloniš.

Boa nije očekivala ovakvu ljubaznost. Prekrstila je ruke na grudima i uzdahnula. Zatim je pomazila zmiju i rekla šaljivim tonom:
Ja nisam znala da zmije šetaju. No, nebitno, ja imam više mesta tako da ne dolazim prečesto ovde. Verovatno par puta u toku meseca. Ali.. tu je napravila dramsku pauzu i pogledala ga značajno, nekako blago preteći Dolazim da bih uživala u samoći.

Boa se trgla. Bilo je zbunjujuće što ju je uporedio sa zmijom. jer njeno ime je upravo ime jedne vrste zmija. U tom trenutku je pomislila da možda zna ovog gospodina ali da ga se trenutno ne seća. Pogledala ga je malo pažljivije, ali nikako nije mogla da se seti ko bi to mogao biti. Zato je rešila da ga ispita malo.
Hoćeš da kažeš da te ja podsećam na zmiju? u njenom glasu se moglo čuti neodobravanje i očigledna ljutnja Izvini, da li se možda znamo od ranije, imaš li ikakvih osnova da me porediš sa zmijama? Ova rečenica je zvučala kao da ju je izgvorio neki drevni filozof, ali iz usta ovakve devojke to je izgledalo kao čisto pametovanje.

Boa je zaključila da je sve bila samo slučajnost. Ipak, nije joj se svidjalo što je Mihawk seo i što nije pokazao ni najmanju nameru da se pomeri sa tog mesta. Ona je oduvek želela da nauči da popusti prva i da ne bude tvrdoglava, ali karakter joj je bio suviše jak. Jači od nje same. U ovom momentu je ona imala jednu životnu misiju, a to nije bio ni odlazak na otvoreno more, ni obilazak sveta, niti išta slično. Ono što je sada morala da uradi je da otera Mihawka odavde. I dalje nije znala šta bi uradila, pa je krnula da priča nekako po inerciji.
Verujem da te je zmija davila nekad,pa znaš kako je to, pošto si pomenuo da žene dave poput zmija spustila je ton da bude nešto izmedju molećivog i oštrog, iako je sam nastavak zvučao malčice preteće ja bih te još jedan, i to poslednji put upozorila da mi dozvoliš da budem malo sama. pogledala je pravo ka njemu svojim dubokim, crnim očima koje su u jednom trenutku sevnule, kao da su prizivale njegov pogled koji je bio usmeren ka pučini.

More je zaista bilo lepše nego ikada do tad. Kao da se svekolika lepota ovoga sveta sastala na ovom mestu kako bi se izložila u svom punom sjaju. Boje su bile umirujuće, nežne i veličanstvene. Pogled za opuštanje. Šteta što je Boa mogla da uživa u tom pogledu samo u samoći. Ona je imala veliki problem sa tim da bude u nečijem društvu. Posebno ako je taj neko trenutno nepoželjan. I inače je veoma retko komunicirala sa ljudima, pa nije ni mogla da zna kako da nastupi u ovakvoj situaciji. A i mladić ispred nje bio je jako čudnovat. Dakle, ona zaista nije mogla da zna šta treba da radi u ovom trenutku. Ipak, sama pojava mladića ju je nervirala od samog početka. Pocrvenela je od ljutnje i nakostrešila se. Prišla je tačno ispred njega, skinula mu šešir sa glave, prišla samoj ivici stene, tako da je i ona bila nadomak toga da upadne u vodu. Ispružila je ruku sa šeširom ka vodi, tako da je dovoljno bilo da opusti mišiće u prstima i šešir bi joj ispao iz ruke. Zakašljala se i rekla:
Bolje se skloni. Ostaćeš bez šešira. A posle i bez oslonca za šešir, ukoliko me ne poslušaš. Pogledaj ovu lepotu udahnula je duboko, a zatim izdahnula ovo je nešto u čemu čovek mora da uživa u samoći da bi mogao sebe da nazove ljudskim bićem. Zato bih te zamolila da me ostaviš samu ovde. glas joj se malo smekšao, ali ono "u samoći" je nekako čudno naglasila.

Boa je bila preneražena. Da li se ovaj lik zavitlava sa njom, ili joj se samo čini? Malo se pomerila u stranu kako bi ga pogledala iz drugog ugla, ne bi li pročitala nešto na njegovom licu. Međutim. njegov smiren pogled ju je još više iznervirao. Ljutito je rekla:
Eto, a posle me pitaju zašto ne volim da komuniciram toliko sa ljudima. Ti si tipičan uzor čoveka koji mi kvari pogled na svekoliku ljudsku pojavu!
Oči su joj još jednom sevnule i sada je opet zgrabila šešir iz njegove ruke, u želji da ga sad sigurno baci u more...

Prezrivo se osmehnula i pustila šešir da lagano pada ka vodi. Gledala je jednu sekundu u njega, nasmejala se, a zatim pogledala svog sagovornika:
Eno ti tvoj dragoceni šešir, to ti je moj odgovor. Ne znam da li ne razumeš jezik kojim pričam, da li si glup ili se samo praviš, ali jedno je sigurno, a to je da ćeš ti biti na mestu ovog šešira ukoliko me ne ostaviš sada ovde.
Boa je imala problem sa brzopletošću. Daleko od toga da nije umela da prizna grešku ili krivicu, ali umela je nekada sebi da zacrta nešto što je prosto moralo da se desi. Kasnije bi tek shvatala koliko tvrdoglavost ume da upravlja čovekom. A ovaj mladić je posebno inspirisao i jednim delom hranio njenu tvrdoglavost. Zato su ove pretnje bile na neki način očajnička mera, iako nije zvučala kao da je u očajanju.

Boa se malo iznenadila. Mada je ovo bilo najlakše rešenje svih njenih muka, kao da je u dubini duše bila nezadovoljna. Naravno da to nije sebi priznala, ali verovatno je želela da sama uradi ovo što je Mihawk tako elegantno i spretno uradio. Sada je ona ispala donekle budala, a on sa druge strane kul lik. Poput nekog žulja ova misao joj nije davala mira, iako, kao što vrlo često biva sa žuljevima, nije mogla da je pronadje, nije znala šta je to čini nervoznom. Ipak, prepreka je bila uklonjena. Još jednom je pogledala za čudnim likom, ne mogavši da ne uoči perfektnu gradju njegovog tela. Nikada ranije nije zagledala nekoga tako izbliza, pa je brzo okrenula pogled, blago pocrvenevši. Međutim, to je verovatno bilo zbog njegovog savršenog tela, koje je bilo skoro nemoguće gledati ravnodušno. Ipak, ona je rešila da bi se pre ubila nego da taj dole Mihawk sazna da je ona sad pocrvenela. Zato se spustila na zemlju i, zagledavši se u daljinu, pokušala da skrene misli. Ipak, to nije bilo lako učiniti...

Boa je baš razmišljala kako joj ne trebaju nova poznanstva i kako ju je lik preterano smorio, kada je čula njegov uzvik. Ponadala se da će samo proći pored nje, uzeti stvari i otići, što je bilo malo verovatno, ali ipak u nekoj varijanti i očekivano. Na primer, ako se naljutio na nju zbog njenog ishitrenog postupka, ili tako nešto.. Uglavnom, rešila je da se pretvara da ga ne vidi i ne čuje i zagledala se u daljinu, nežno mazeći svoju zmiju koja se sklupčala tačno pored nje..

Sada već nije bilo reči o tome da se pretvara da ga ne vidi. Prvo, bilo bi jako nepristojno. Drugo, nije imalo smisla kad nije mogla da vidi ništa od njega, koji je seo tačno prekoputa nje. Zato je pomazila zmiju, poćutala par sekundi, a onda duboko uzdahnula. Sada je već imala novi problem. Antipatija ka liku je i dalje postojala, ali se tu takodje pojavila doza interesovanja. Međutim, ona nije želela da on to na bilo koji način primeti. Zato je okrenula pogled od njegovog na krartko, da se pribere, i još jednom uzdahnula. Češkala je zmiju par sekundi, a onda opet pogledala Mihawka pravo u oči. Njen pogled je bio vrlo dubok, teško ga je bilo protumačiti, ali se mogla po suženim očima primetiti doza nepoverenja. Ipak, naposletku se nasmejala, i to vrlo prijatno, što je i nju samu iznenadilo, pa je rekla:
Toliko si tvrdoglav da se plašim da ja ne izgledam isto tako u ovom momentu, zato ću i popustiti, pošto me to pitaš već deseti put danas.
Rekavši to, ona je ustala, kako bi mogla da se predstavi u svom punom obličju: smatrala je nepristonim da se upoznaje sa nekim sedeći. Sada se mogla tačno videti njena vitka figura u haljini jako veselih ali lepo odabranih nijansa boja. Pružila mu je ruku i rekla, sada već ozbiljnim i čvrstim glasom:
Ja sam Boa Hancock.
Sve je ovo bilo uradjeno u nadi da će ipak momak sada popustiti i ostaviti je u samoći.