Tema za Roleplay

Ovde se nalazi tema za roleplay, ali onaj u kome
ucestvuju svi koji su na ovom mestu. Takva mesta
su obicno trgovi, gradovi, sela, kafane i slicno, neka
poznata mesta koja su karakteristicna za odredjeno podrucje.




(Bez spamovanja, i lep roleplay! Uzivajte   )

Trebalo mu je desetak minuta, koje je proveo setajuci nasumicnim ulicama i ispitivajuci prolaznike, da nadje pristojan restoran gde bi mogao da obeduje. Usput su mu preporucivali razna mesta, kafane, birtije, tuzne kioske i prodavce pokraj puta. Na takva mesta doduse, Coyote je retko zalazio, tu se okupljala masa, deo koje nije bio dugo vremena. Kada je napokon nasao mesto gde bi mogao da zasedne, osetio je pravo olaksanje, nasao sto, i narucio meso pileta. Pile nije bilo specijalitet, daleko od toga, ali posle ishrane maltene iskljucivo ribom i travkama koje je poneo sa sobom na put, osecao se kao da ce pojesti jedan od najfinijih obroka svog zivota. Cekao je porudzbinu, skenirajuci ljude po lokalu sa mesta gde je sedeo. Lavovi, ne ovce, makar se tako cinilo.

Sećao se tog restorana iz priča njegovog oca. Bilo je malo teže pronaći ga, ali kako je Yoson(Hidekiev otac) pričao, vredelo je svakog potrošenog minuta. Polako je krenu sa pristaništa stavljajući cigaretu u usta, a zatim izvadio upaljač i zapalio. Kako je ugledao upaljač tako se setio onog crvenokosog dečaka. Krenuo je da vrati upaljač, ali se ipak predomislio i bacio ga u more koje se nalazilo iza njega.

Konačno je ušao, miris hrane osećao se odmah na ulazu. Mesto baš kako mu je otac opisao, isto tako puno kao i u svakoj njegovoj priči. Iako nije voleo da se nameće, ovog puta nije imao izbora.

"Da li je slobodno ovo mestu tu?"

Pokazao je na praznu stolicu naspram čoveka braon kose. Delovao mu je najinteresantnije, a i jedini nije imao društvo.

Uglavnom nije bio covek koji je trazio drustvo a da ne dobije neku korist od toga, mora da ga je samljenost mora omeksala, cim je, kada mu je nepoznat momak prisao, refleksno je pruzio ruku ka stolici naspram sebe.

"Sedi, sta te dovodi ovde."

Rece kao najblize prijateljskoj konverzaciji sto je u trenutku mogao smisliti, umeo je da glumi prijateljstvo i slatkorecivost, ali kada nije za glumu bio raspolozen, nije mu to bas najbolje islo od ruke. Mahnuo je rukom ispred lica kako bi malo rasterao dim, i mirno cekao odgovor.

Malo je bio iznenađen tako hitrom reakcijom nepozatog momka. Očekivao je da će bar par trenutaka da promisli pa tek onda da ga otera u tri lepe, ali izgleda da je loše procenio narod u ovom delu okeana.

"Kao i većinu, posao. Ti? Živiš ovde ili si isto samo prolaznik?"

Odgovorio je kratko, dok je izvlačio stolicu da sedne. Sviđalo mu se to i što njegov prijatelj konzumira istu vrstu poroka kao i on.

"Koliko vidim dim ti ne smeta? Izvoli posluži se, makar za posle."

Izvadio je paklicu i pružio je momku naspram sebe. A onda izvukao upaljač i pripalio svoju.

Posao dakle. To je, odakle on dolazi, moglo znaciti pregrst stvari, od bastovanstva do trgovine ljudima, morao je to malo detaljnije prouciti, posao kao izraz je bio previse, pa, sirok u najmanju ruku receno.

"Ja, pa recimo da sam svetski covek."

Rekao je i nasmejao se, pruzivsi ruke ka strani kao propratnu gestikulaciju za svoju recenicu, izgleda da su imali neke pomesane signale za cigarete, pa je taj deo samo izignorisao.

"Reci mi, kakav je to posao?"

Spustio je laktove na sto i glavu naslonio na njih, cekajuci neki konkretniji odgovor.

Svetski čovek, moš mislit, verovatno nije ni 100 nautičkih milja prešao, ali dobro. Možda ga je loše procenio, možda je ovo ipak neki Magelan.

"Pa ja uglavnom branim vas svetske ljude od propalica i raznih drugih stvari."

Malo se našalio na prethodnu izjavu njegovog sagovornika. Nadao se da ovaj to neće da shvati lično. Cigarete je vratio nazad odakle ih je i uzeo, a onu jednu iz usta, posle još jednog uvučenog dima, ugasio. Onako gladan čekao je konobara, a on kao u zemlju da je propao.

Klimao je glavom uz osmeh kada mu je ovaj odbrusio, dopala mu se ta ostrina koju je mnogo ljudi izgubilo, utonuvsi u neku rutinu koja ih je cinila bezbednim i srecnim, eh sta zivot bez ikakve pretnje ucini obicnom coveku.

"Izgledam li kao neko kome treba odbrana?"

Upitao je sa podignutom obrvom. Konverzaciju je prekinuo konobar koji je donosio pile koje je Starrk prethodno narucio, taman usput pruzivsi Hidekiju sansu da za sebe obezbedi klopu ili pice, koje god je preferirao.

Nije mnogo voleo pričanje, ali sa ovim čovekom mu to nije uopšte smetalo. Možda se ipak samo uželeo razgovora posle sedam dana provedenih na pučini bez igde ikoga.

"Moj posao nije da procenjujem ko je sposoban da se sam brani, a ko to ipak nije, već da bezuslovno stajem na kraj svakoj vrsti nepravde."


Nadao se da mu je sada malo jasnije šta je zapravo Hidekiev posao. Nije znao šta da poruči, pa je samo uzeo meni da pogleda, a konobar je shvatio da treba da ih napusti. Iako je bio previše gladan, ipak nije hteo da jede nešto neprovereno i lošeg kvaliteta.

"Jedeš često ovde? Možda da mi preporučiš nešto?"

Upitao je i sačekao odgovor praveći se da nešto gleda po papiru koji je dobio.

Slegao je ramenima, pravda, nepravda, ko je jos imao vremena da se zamara takvim sitnicama i detaljima, nesto je, u necijim ocima uvek bila nepravda, te se Coyote takvih lanaca odavno lisio, vodeci se prostom filozofijom da radi ono sto mu prija.

"Aha, heroj neki dakle."

Nasalio se malo na poprilicno jednostavnu motivaciju sagovornika, ipak, treba i takvih ljudi imati na svetu, bez njih, haos bi verovatno stigao nakon kratkog vremena.

"Stigoh pre nekih pola sata ovde, prepusten si sebi."

Odgovori mu na drugi deo, zavalivsi se nazad u stolicu i krenuvsi da sece file pred sobom u sitnije komade, najradije bi ceo strpao u usta ali na javnim mestima se pravio fin.

"Ah.. Tako nešto."


Nije sada planirao da mu objašnjava do detalja, pa je samo preskočio to i vratio se na temu o jelu. To je nešto što ga je sada jedino interesovalo.

"I ja sam stigao tako nešto. Izgleda da smo se mimoišli u pristaništu, inače bih ti zapamtio facu."


Razgledao je šta da uzme. Pošto nije mogao da se odluči pozvao je konobara koji se nacrtao za par sekundi tu. Neki brz momak. Hideki je još jednom pogledao u jelovnik kako bi zapamtio naziv jela.

"Lignje na bejski način. I donesi nam nešto po tvom izboru za piće."

Kratko je rekao, a onda dodao vraćajući pogled na sagovornika.

Na samu pomisao morskih plodova zeludac mu se prevrtao, bio je dobar pecaros i to mu je u putovanju odlicno sluzilo, ali posle bilo koje distance predjene, trebao bi mu odmor od bilo cega sto zivi u vodi.

"Riba posle plovidbe, il' si lud il' jako cudnog ukusa."

Nastavio je saljivo, nekako je tako bilo lakse za komunikaciju, pogotovo sa neznancima, mnogo reci bez govorenja bilo cega sto bi se moglo bitnim smatrati. Ipak, kako ne bi sedeo sa potpunim neznancem, odlozio je escajg sa strane tanjira i pruzio ruku.

"Coyote inace."

Možda se nekada bude naučio strpljenju, pa mu možda čak i pecanje pođe za rukom. Mada do tada sigurno ima dosta vremena. Malo se nasmejao na sagovornikovu izjavu.

"Ovo drugo ipak. Morske plodove obožavam, pa mi nije problem da ih jedem stalno."


U tom trenutku konobar je doneo poručenu hranu i bocu vina iz koje je nasuo dve čaše.

"Hideki, malo neljubazno od mene što se nisam odmah predstavio. Čudno ime.. Nisam do sada čuo nešto tako.. Odakle si ako nije tajna?"

Dok je čekao odgovor, zagledao je malo hranu, okrećući tanjir. Izgledalo mu je sasvim solidno, miris takođe, još da je i ukus takav i biće i više nego zadovoljan.

Klimnuo je glavom iako ga je jeza podilazila od same pomisli da u tom trenutku uopste omirise rbu, kamoli da je kusa, morao je nauciti da nekad i precuti, a ovo sada je bila dobra vezba za to.

"Sa juga, gradic zvani Hueco, sumnjam da si cuo."

Odgovorio je ukratko, svoje poreklo, kao ni bilo kakav detalj iz proslosti nije skrivao, smatrao je da covek koji ne moze da se pomiri sa prosloscu nema buducnost, bilo sujeverje ili ne, time se vodio skoro pa religiozno.

"Ti?"

Upitao ga je vise reda radi, na poreklo ljudi nije obracao preteranu paznju.

Zagledao je hranu, razmišljajući odakle da počne. Posmatrao je tako sve dok mu stomak nije oglasio uzbunu. Em što je to bio neprijatan zvuk, em što je već počinjao da ga boli stomak. Primakao je tanjir, a salvetu zakačio za kragnu svoje košulje i počeo da jede.

"Ja sam isto iz malog mesta zvanog Gosa. Možda si čuo, ili si čak bio i u poseti."

Hteo je da doda nešto vezano za titulu "svetskog putnika", ali ipak je rešio da prećuti. Sa Coyoteom je razvio solidno dobar odnos, a nije mu ni trebala neka nepromišljena rasprava sada. Ipak mora da se dokaže pred starešinama kasnije.

"Nadam se da piješ vino?"

Pogled je usmerio ka sagovornikovoj punoj čaši.

Nabadao je komad po komad pileta i jeo dok je ovaj pricao, mozda nekulturno ali glad ucini svoje, na pomen grada slegao je ramenima, zaista nije znao o cemu se radi, a i da je tamo mozda bio, gradove je pamtio po mestima, ne po imenima. Sazvakao je poslednje parce pa progovorio, ipak nije bio toliko gladan da krene punim ustima da prica.

"Pice izbora."

Rekao je, uzevsi casu u ruku i okrenuvsi je nekoliko puta, kako bi se vino malo promesalo i otpustilo aromu, potom ga prinese nosu kako bi istu omirisao. Cinilo mu se slatkasto, sto je i mogao da potvrdi kada ga je okusio. Obicno je preferirao gorce, ali ni ovo mu nije smetalo.

"Nego reci mi, gde tvoje alijanse leze?"

Kao grom iz vedra neba, vratio je konverzaciju na nesto ozbiljnije, sigurno su isprazno mogli caskati dok ne svane, ali ipak sa piratom u svoje slobodno vreme ne bi sedeo za stolom, ne ako to ne sluzi nekoj visoj svrsi.

Nije mu trebalo mnogo da sve ono pojede. Bukvalno nije žvakao već samo gutao kao ćurka i očas posla bio je gotov. Iako dosta strastven što se vina tiče, ovog puta nije da pomoću mirisa oseti aromu, sve to prepustio je ukusu.

"Polusuvi kaberne, ako se ne varam."


Zbog dede i oca, koji su takođe bili strstveni obožavaoci vina, znao je dosta toga. Vreme koje je kao mali provodio po podrumu uglavnom je trošio na čitanje etiketa i nekih starih spiskova na kojima je uglavnom pisalo kako se i od čega prave razna vina.

"Taman imam posla sa njima. Možeš da mi praviš društvo kasnije, ako želiš naravno?"

Malo ga je zbunila tako iznenadna reakcija, ali brzo se snašao i odgovorio. Takođe Coyote ga je lepo podsetio da mora da ode do baze Marinaca kasnije.

Slegao je ramenima na ime vina, tipove nije pamtio, bilo ih je i previse, a ono sto je na kraju dana bilo bitno jeste ukus, i samo po tome ga je i cenio. Napadao je parce po parce onog pileta koje je usitnio kao da ce bebu neku njime da hrani, pokusavao je da se ne preda halapljivosti.

"Ako se to njima odnosi na neku gusarsku druzinu, hvala ali preskocicu."

Odgovorio je smireno, i dalje vise fiksiran na hranu nego sam razgovor. Svakako je, u toj prici bilo bolje ostaviti emocije po strani koliko je moguce, voleo pirate ili ne, kada bi tu sad izbesneo i krenuo da peni kako su gamad, sutra bi moglo njih trideset na ulicama da ga saceka, samouveren jeste bio, ali ne do granice gde misli da bi tako nesto preziveo.

Zagledao je čašu, vrteći je u krug. Od njegove porcije ostalo mu je još samo jedno parčence i malo izvrsnog žutog sosa. Uzeo je i to poslednje parče i kroz dve sekunde ga progutao.

"Naravno da ne. Na ovom ostrvu nalazi se baza Marinaca, pa tamo i idem. Treba da završim nešto, čista birokratija."

Malo mu je laknulo kada je video da ni Coyote ne gotivi pirate, ipak nije bilo baš dobro po njega i njegovu karijeru da se druži sa piratima ili ljudima koji su im bliski.

Podigao je obrve, ocigledno zadovoljan onime sto cuje, ta baza marinaca je bila razlog Coyoteove posete ostrvcetu, a verovatno bi bila malo vise podnosljiva kada ne bi u nju sam zalazio. Ko zna, mozda je upravo upoznao nekoga ko bi bio vredan saveznik u buducnosti.

"Odlicno, trebao bih i ja da svratim."

Rekao je, ne otkrivajuci tacno na sta cilja, ali kako je to izgovorio, ruka mu mahinalno podje ka dzepu kaputa, opipavsi ga kako bi proverio da li je shema i dalje tu.

Tanjir ispred njega bio je praza, a stomak konačno pun. Dva razloga je imao za dolaženje na ovo ostvno, a jedan je upravo ispunio. Ispio je i poslednji gutljaj vina iz čaše, a onda dosuo, kako se činilo, kolegi marincu i sebi.

"Da popijemo ovo, pa da krenemo polako. Ima dobrih 20 minuta pešaka do tamo."

Predložio je, a onda ispio još jedan gutljaj vina odlažući čašu sa strane. Sačekao je da vidi Coyoteovu reakciju. Možda je on imao neke druge planove. Mada svakako Hideki nije imao fiksni obrazac po kome se držao, tako da je mogao da koriguje ono što je planirao zarad dobrog društva.

Klimnuo je glavom na predlog koji mu Hideki dade, isprva je planirao tu da ostane jos neko vreme, odmori se, mozda jos nesto prezalogaji, al pesacenje je svakako bilo bolje za liniju. Nabode poslednje parce iz tanjira, i strpa ga u usta, a to zali casom vina iz koje je falio samo jedan gutljaj. Neki sitnis ostavi na stolu, dovoljno da pokrije racun i malo preko, valja se, a potom ustade.

"Pa ajmo onda."

Rece i zaputi se ka izlazu, ako nesto nije voleo to je ljudi koji se, kada se nesto ozbiljno radi, razvlace, nadao se da ovaj nije jedan od takvih.

Nije baš zagledao koliko je novca Coyote ostavio, ali nije hteo da rizikuje pa da ne ispadne dovoljno tako da je iz desnog džepa u kojem je pored upaljača držao i nešto novca izvadio isti i stavio na sto. Da fali sigurno neće, a preko je vrlo moguće da ima.

"Dobro onda, bolje da to što pre završimo."

Ustao je iz stolice i zaputio se ka izlaz. U stopu pratio je Coyota sve dok nisu izašli na ulice tog gradića. Povetarac koji je dolazio sa mora prijao mu je, tako da je zastao par sekundi, a onda brzo sustigao Coyotea i krenuo da korača istim tempom kao i on.

Sto su vise vremena provodili zajedno, to je manje tema bilo za razgovor, kao sto to obicno ide sa dve osobe koje se ne poznaju bas najbolje. Starrk takodje nije imao preteran talenat za odrzavanje ispraznih konverzacija kada se za to nije trudio, pa mu je malo teze bilo da nastavi komunikaciju.

"Nego, birokratija kazes, test za komandira?"

Upitao je saputnika, gledajuci na to kao na neku igricu, iako nije voleo da caska, voleo je da nagadja, na osnovu ogranicenih informacija koje je imao da pokusa da odgonetne sta se to desava sa ljudima sa kojima je bio, ko su i sta su, kao i kakve namere imaju.

Koračalu su tako umerenim tempom neko vreme neprogovarajući ni reč. Hideki je glumio da ga baš interesuje svaka građevina pored koje prođu samo zato što nije znao šta da kaže. Nikada nije bio preterano komunikativan, jedino kada ga pogodi tema.

"Ma ovo će mi biti tek prva godina u marincima, tako da je nešto oko upisa i valjda par testova fizičke i psihičke spreme, ništa komplikovano. A ti kojim poslom ideš tamo?"

Razmišljao se da li da kaže da je samo puka formalnost zbog njegovog oca koji je bio takođe marinac za svog života, ali nije hteo da zvuči kao tatin sinčić ili neki slabić koji ne može sam da se izbori za mesto među Marincima, koji su ovih dana primali sve i svakoga. Ipak prećutao je taj deo njegove prošlosti.