Kafana sa odmorištem

Boa nije ništa rekla, zevnula je i samo se kretala ka sobi, videlo se da je bila umorna te je nije uznemiravao, samo je išao za njom. Ubrzo je došla do sobe i zatvorila vrata, čulo se kako se na krevet spustila i legla a on je bio skoro do vrata. Čim se približio otvorio je vrata tiho i ušao u sobu, koristio bi mu malo san bez obzira što ga umor nije preuzeo, valjaće da se malo naspava. A zatim je zatvorio vrata od sobe čim se našao unutra.

(Nije ga previse zanimalno o cemu se prica pa je samo klimnuo glavom a onda podize ruku te za njegov stol donese bocu vina , lagano nasu vino u svoju casu te je malo prodrma levo desno a onda ispi malo .)

(Kada je i Sarbon krenuo za Bom , Mikoto se okrenu te stavi noge preko njegove stolice i malo se zamisli , ipak je jos razmisljao o svom rodnom kraju za kojim je i dalje zudnio .)

(A onda okrenu glavu te zapali cigaretu i ako je rekao da nece nije mogao da izbije sebi iz glave da ce se verovatno suociti sa nekim besnim marncem .)

Nekako je znao da će otvoriti oči da vidi ko je, a i pretpostavljao je da zna je to on. Dok je ležala bila je otkrivena a na krevetu su se nalazila dva prekrivača. Malo se zbog toga unervozio, a i pretpostavio je da je nervoza bila obostrana, pa je Boa uzela prekrivač i pokrila da bi mu tiho rekla da ako želi, može slobodno da legne pored nje. Malo se zacrveneo zbog toga, ali je bilo pametno kako bi uštedeli para, tako da ju je poslušao i rekao glasom koji je odavao malo nervoze.

Ne... nemam problem. - malo je spustio pogled pa ga je opet vratio na Bou koje je ležala i bila ušuškana u prekrivač.

A zatim joj se približio, izuo se i legao je pored nje i pokrio se sa prekrivačem.

Bio je u krevetu, položaj leđno. Pokriven, a ruke je stavio iza glave prekrštene, malo je gledao Bou koja je bila okrenuta njemu leđima, a malo u plafon, smenjujući pogled. Malo desno gledajući je, malo gore gledajući plafon, osetio je dozu zabrinutosti u njenim rečima, nije znao kako da joj odgovori pored bure i negativnosti koju je ona razbila kada su bili u parku, malo se dao u razmišljanje o tome kao i o Boi.

Kako sam, malo čudno, nije uobičajeno. Tako je otkad sam te sreo kod gradskog trga, a sada sam pomalo rastrgnut na dve strane, na nekoj sredini sam, čudnoj sredini. Kao da mi se dosta toga prepliće.

Posmatrao je i dalje u Bou pa u plafon, tako je radio sve dok se Boa nije okrenula ka njemu. Jednostavno nije mogao a da se ne zadubi u njene crne i lepe oči koje su sijale, pa je plafon ignorisao i namestio se na isti način kao što je i Boa ležala, na stranu, okrenut ka njoj, zbog te blizine je bio nervozan, a možda mu je malo i prijalo. Ali pored prizora nije mogao da se sagleda, njegove oči su uhvatile nešto drugo, njene oči. Zatim je nastavio sa pričom, ali ovaj put mu je to išlo malo teže, ali je svakako nastavio.

Kao što sam rekao čudna, to je ona sredina kod koje se prepliću razna osećanja svakakvih vrsta. Nekako imam osećaj da iz te sredine ne mogu da se pomerim, jer ne mogu krenuti u levom pravcu ako osećanja iz desnog pravca na mene utiču, takodje ne mogu ni u desnom pravcu krenuti ako osećanja iz levog pravca na mene utiču. Gledaj na to kao na neku raskrsnicu koja ima dva skretanja. Ta sredina je nekakav sivi balans gde mi se mešaju razna osećanja. Nekada se osećam zbunjeno u vezi toga znajući da me osećanja drže na takvom mestu. Izvini ako u šiframa pričam, nekada svoje osećanja ne mogu lepo iskazati.

(Dok je sedeo za stolom pomislio je , dosta je ovog vina a onda zacu ljude koji su usli u obliznje odmaraliste nudili su lepu muziku ali dosta ljudi ih nije prihvatili mozda sto nisu imalni novca ali ipak Mikoto pristade da mu sviraju za neku sicu .)

(Jedan od muzicara pridje Mikotu i rece.)

(Mikotu je bilo drago na neki nacin pa mu odgovori )

(Posle svirke Mikoto se pozdravi sa muzicarime te se vrati za svoj stol i nastavi da cirka vino , malo po malo boca se lagano praznila a jelo koje je narucio odavno je pojeo bilo je izvrsno. )

Boa se malo namrštila, pokušavala je da odgonetne njegove reči ali po njenom izrazu jasno je bilo da njegove reči nisu bi mnogo jasne kada je u šiframa pričao. Uvek je imao taj problem sa osećanjima, loše ih je iskazivao, zato ih je držao zaključana a šiframa i metaforama se služio. A zatim mu se Boa na nešto malo približila da je lepo čuje jer su tiho pričali iako su bili veoma blizu, a Sarbon je nastavio, a pre toga je i on približio svoju glavu ka njenoj, zbog toga je pocrveneo.

Razna osećanja, koje god da ti padne na pamet nećeš pogrešiti.

A zatim se u nju zagledao, u njene lepe i crne oči, pogled nije pomerao.

Malo skretanje sa teme je pogadjalo temu njihovog razgovora, tačno je znao zašto mu je postavila to pitanje. Tada mu se preplitala razna osećanja, jaka pozitivna i delimično negativna koje je suzbijao, kao i sa onim koja je imao kao samostalni pirat, ali u ovom slučaju, tokom tog putovanja, to je bivalo jako. Oboje su pocrveneli i gledali se u oči, znao je samo jedan izvor osećanja, a drugi delimično malo. Čuo je njeno pitanje, a zatim je gledajući direktno u njene oči na neki način gledao i sebe, što mu je davalo neku težinu iskazivanja svojih osećanja, ali se malo prepustio i ključ je bivao okrenut u suprotnu stranu od zaključavanja, vrata su odškrinula i malo su se otvorila, borio se da ih pokaže i uspelo mu je u tome.

B... bolno, zabrinuto, u jednom trenutku smrknuto, nešto me je jače pogodilo kao da sam osetio nešto dok sam veslao, brižno, nervozno, ljuto ali pored svih tih osećanja imao sam osećaj da je jedno drugo vladalo tokom putovanja, skriveno, pozitivno, možda čak i najjače. Tako je prošao moj put. - tu je morao metaforično, zamalo da je rekao iako je hteo, možda je to iako ga treba imati za sve one za koje se brine, ali ovaj slučaj beše malo nategnut te ga nije mogao reći onako kako se stvarno zove, morao je ovako, nikad ga nije rekao.. Pustio je sve to da izađe, ni sam nije znao kako je uspeo, osećao se pomerenog duha.

Gledao je kako se vrata u tmini otvaraju, pomalo, ali otvarala su se, razne bure, oluje, plamenovi, vreli i prijatno topli izlazili su. Malo je to sagledao iz nekog čudnog ugla, po prvi put se to dešavalo. A svoj pogled sa njenog lica nije sklanjao i samo je odgovorio potvrdno klimajući glavom.

Da.

Knjiga je počela svoja slova da otkriva, malo po malo i jasno su se videla, a njegov naredni odgovor je usledio.

Ne, nije samo taj.

Kako li mu je to uspelo, nije znao, reči su same tekle.

Osećao je zbrku u svojoj glavi, a bio je siguran da i kod Boe ove reči nisu bile lake, i ona je osećala nešto, neobjašnjivo, možda zbunjeno, ali sigurno joj nije bilo svejedno. To njeno crveno lice i njene oči su dosta govorile, pa reče.

Polj.... - tu zastade, nije mogao nastaviti, opet se suočavao sa time. Malo je zatvorio oči na dve sekunde i vratio ih na njene oči, udahnuo je duboko, da se izbori sa osećanjima i rećiće. Ali borba nije bila laka, osećanja su bila i nova i stara, to je bilo teško. Možda će uspeti da izgovori, ali prvo je morao da smiri duh, barem malo.

Poljuljanog duha je bio veoma, osetio je kontakt koji mu nije davao mira, od kog se zabrinuo i pogodio ga jako te reči su mu se u umu našle, iste one koje nije uspeo izgovoriti, samo tri slova je rekao i stao.
Na njegove reči Boa se okrenula na leđa i pogledala je u plafon, nešto ju je aktiviralo da tako odradi, tajming je dokazao to. A Sarbon, on se zamislio potpuno se zamislio, oživljavajući tu scenu kada su prišli brodu kao i onaj njegov loš osećaj i snažan udar bure koji ga je poljuljao tako jako da je slutio na nešto, na nekakav kontakt, ali kakav, samo je mogao nagađati a verovatno i pogoditi. To joj je želeo reći ali se suzdržao na samom početku i nakon njene reakcije kao i njene tihe i dosta stegnute reči su potvrdile ono što je slutio, nije video, ali su ga na duhovnom planu snažno pogodile i poljuljale, beše to poljubac, sada mu je bilo jasnije iako je skrivao tu slutnju, jednom će izroniti, a to je ovaj sada trenutak. A možda će i još nešto dublje izroniti, a kada, to je pitanje. A možda je ovim razgovorom to bilo jasno, kao i ono na šta je mislio kada je Boa reagovala i tom reakcijom i njenim stegnutim glasom potvrđivala.
Na njene reči je nerado oživeo scenu onoga što je video kada su se približili brodu, iznova i iznova se ponavljala. Njena usta je u toj sceni posmatrao, nešto je pokušavao, možda da otkrije u oživljenoj sceni da odgonetne njene reči. Delimično i veoma malo je znao da čita sa usana, malog je iskustva bio u tome, zato je i Mikotou rekao da mora naučiti tu veštinu, da bolje njime barata, ali je ovo bilo slabo. Desetine puta je ponavljao tu scenu potvrđujući ono što je i mislio, bez potrebe da čita sa usana iako je to radio i konačno je došao do zaključka 'Videćemo se još'. Iako je to pogodio mora još da uči, kao pirat je morao da ovlada mnogim veštinama, to je sigurno. A zatim joj je dao odgovor, na stegnut način.

Z...zagrljaj, bili ste blizu, njegov šešir si vraćala na njegovoj glavi, to je sve.

I dalje ju je gledao, ovaj put malo bolje, primetio je da joj je lice malo promenilo boju, možda je i to bila reakcija na njegove reči koje su sada od strane nje potvrđene. Iako je osećao loš uticaj tog poljupca na njega, nekako ga je malo odagnao od sebe, ali mu ne beše svejedno. Duboko je disao i stavio joj je svoju ruku na njeno čelo i svoje lice je približio njenom da je osmotri uporedjujući boju njegove kože sa njenim licem, bio je mnogo nervozan zbog toga i shvatio je da je bleda. Zabrinut beše zbog njenog bledila, želeo je tretirati onako kako i zaslužuje, kao pravu damu, svoje manire je održavao, želeo je biti uz nju, da joj pomaže. Jednostavno je morao i veoma želeo, što zbog prošlosti, što zbog toga jer je brinuo za nju kao člana posade, kapetanicu i kao veoma voljenu osobu do koje mu je jako stalo i kao prijateljicu.

Shvatam te, sada mi je potvrđeno, ali je to sada u prošlosti. - govorio je brižnim i nervoznim glasom, a onda je nastavio - Bleda si, hej, nemoj brinuti, jer kada ti brineš brinem i ja.

Znao je šta je govorio, želeo je biti uz nju, uvek se držao onih reči koje je sebi urezao od rane mladosti 'Budi uz bližnje svoje, kada brinu brini se za njih, voli ih. Ljubav je najjača, bilo da je prijateljska, romantična, rodbinska, ljubav pobeđuje bez obzira na to koliko je svet zaražen mržnjom ili negativnošću.' To su bile tačne reči koje je čuo i pročitao i kojih se držao kada bi imao bližnje i voljene osobe pored sebe, što je i bio slučaj.

Hoćeš li da se umiješ? Ili ako hoćeš imam par peškira i par flaša vode pa malo ovlaži lice mokrim peškirom, možda pomogne da bledilo prođe. - a zatim ju je pogledao u usne i pitao je - Kako su ti usne, da li ti je prošla rana?

Video je kako je trgla glavom kada joj je čelo dodirnuo, tačno je osetio da joj je to smetalo pa je skonio ruku sa njenog čela. Ali iako je bio mrak, znao je da je bleda, a i pocrvenela je malo. A zatim je rekao.

Iako je mrak, razlika između moje boje kože sa tvojom je različita, nije mi se učinilo.

A onda je okrenula glavu od njega i kada mu je uputila pogled sa rečima, rekao je.

Ne mogu, ali u pravu si, nisam bio sve vreme tu i nisam slušao vaš razgovor, samo sam jedan mali deo pohvatao, međutim mogu da izanaliziram. Ali ne mogu da ne slutim i da ne brinem, to jednostavno ne mogu. - gledao je u oči sve vreme povremeno obarajući pogled i vraćajući na nju- Izvini ako sam ti zasmetao sa mojim dodirom, i što sam sebi dao previše slobode da to uradim. Molim te nemoj mi zameriti, ja samo....- glas mu stade odjednom.

(Vec mu je dosadilo nije imao zivaca vise da ceka bilo koga ustao je iza trpeze , vec je bio malo pripit ali i dalje je mogao da stoji na nogama koliko toliko a onda krenu ka sobi u kojoj su bili Boa i Sarbon dok je isao malo je razmisljao o napustanju ovog ostrva jer mu se jednostavno putovalo , kada je dosao do vrata pokucao je i sacekao par minuta dok je gasio svoju cigaretu oskrinuvsi vrata napravio je par koraka ka malom hodniku i ugledao je Bou i Sarbona kako zasluzeno odmaraju a onda im rece .)

(Zavali se u stolicu a onda malo zevnu gledajuci u Sarbona i Bou.)

Zastao je, upravo je počelo, prva prepreka kao letva ga pogodi u donjem predelu tela, oblast noge. Pao je, nije uspeo da nastavi dalje i da iskaže dubinu osećanja koja je posedovao. Njena prethodna reakcija, malo se vratio na nju, možda ga je malo korila što je bio tako napadan kada ju je pomilovao po čelu kada ju je video bledu. Na trenutak je pomerio prste iste te ruke, želeo je imati dobar utisak na nju. Ali je nije krivio zbog njene reakcije, ne, niti je bio ljut na nju. Zbog njene reakcije je korio sebe, što je sebi dopustio da je dodirne. Ono što nije znao je to da li je bilo ispravno to što je uradio iako je reagovala kako je reagovala. Osećao se podeljeno dok ju je gledao, zaglavljen opet na toj sredini. Sredini gde se sve meša, pa ne znaš šta ispoljiti, kako ispoljiti i kako sve lepo odraditi a da ne završiš kao neko odbojno biće koje kada radi i dobre stvari ljudi kažu 'ne', 'nemoj', 'skloni se'. Naučio je neutralnost i samoću kao samostalni pirat, sve je gledao tada, usavršavao se, posmatrao ljude i njihova dela, njihove reakcije. Tada se osećao kao providna meta na koju se ispaljuju strele a ne pogadjaju je, nedodirljivo se osećao. Ali to beše kratkog veka, ne može večno takav biti, morao se ispuniti osećanjem zvanom ljubav, da se brine, da voli, to je želeo. A sada, možda je preterao u tome, te glasove je konstantno čuo. Glasove koje je dosad ignorisao dok je bio usamljen, a sada su se povećali. Možda je to neko iskušenje koje mora proći da bi mogao kanalisati ljubav na pravi način a da ne kori sebe ili da se ne ljuti na sebe. To je ono što je hteo, pored tih silnih osećanja koja je imao i koja su ga držala na sredini, bio je u sivilu. Tako se osećao kada je nakon druge reči zastao. A onda, kao grom iz vedra neba, Boa mu primakla tako blizu njemu da ga je tako nežno zagrlila. Nije to očekivao, iznenadio se veoma, beše mu toplo, jako toplo, vatra je izbila snažna, osećao je neverovatnu toplotu koja mu je veoma prijala ali je bio zatečen. Osetio je njenu toplotu i nežnost da je jednostavno njegovo razmišljanje nestalo, a ruke je svoje prepustio želji koja ih je vodila ka njoj i zagrlio je, tako snažno a tako nežno, obgrlio ju je. Želeo je tako ostati ali je trajalo samo par sekundi i pustila ga je, kao i on nju. Malo se udaljila a njegov zatečen pogled se nije odvajao od njenih lepih crnih očiju, prizor mu je bio predivan. Silnoj vrelini je bilo dovoljno par sekundi da Sarbona preplavi, onoj lepoj vrelini, vatri koja svoj plamen ne gubi. Imao je snažnu i vatrenu želju da je zagrli da su se njegove ruke koje su sada bile naslonjene na krevet same dizale, vođene tom željom. Ali nova prepreka desi se, kao da je znala kada da bane i da zaustavi sve, ali želja i vatra je ostala. Zvuk vrata ču se i otvorila su se, nije se okretao a znao je da je to Mikoto. Nije znao šta da misli tada, trenutak je prekinut ali je sada vatra i želja bila dosta jača. Možda je zato bilo dobro što je on došao, mogli bi nastaviti drugi put, brže bolje se Boa okrenula od Sarbona i legla je sa okrenutim leđima ka njemu a Sarbon se borio sa sobom, morao se i on vratiti na uobičajen režim, i nekako mu je uspelo. Vatra je u njemu gorela i dalje, ali sa kontrolom, takođe je osećao neprijatnost otkako je Mikoto ušao, pravio se da se ništa nije desilo. Opet je bio podeljen, ali sada beše malko drugačije, razmišljao je o Boi, o čemu li misli, kakva je njena reakcija. Naravno to nije mogao da vidi jer mu je leđima sada bila okrenuta, a on se takođe okrenuo od nje, iako je nije gledao mislio je na nju, ovaj put veoma jako. Videći Mikotoa koji se smestio na stolici rekao mu je, a pritom je dodao Boi.

Ne moraš ustajati, Boa. Samo ti odmaraj, ja ću ti se približiti još malo a ti Mikoto možeš doći ovde pored mene.

Dok je to govorio, primakao se Boi da su se jednostavno dotakli leđa o leđa kako bi se za Mikotoa stvorilo mesta ispred Sarbona, tako je i ispalo. Kada bi legao, Boa bi bila na jednom kraju, Sarbon na sredini a Mikoto na drugom kraju. Zatim reče Mikotou.

Vidiš da ima mesta.

(Pridje a onda sede na Sarbonov krevet.)

(Malo se nasmesi a onda uputi pogled ka Boi.)