Sea Rocks

Napor je bio prevelik. Sunce prejako. Glava joj je već užasno pulsirala. Mihawk kao da je to osetio, stavio joj je svoj veliki šešir na glavu. Na nenoj sitnoj glavi (i inače je bila sitnija dosta od Mihawka) ovaj šešir je izgledao ogromno. Vino koje joj je sve vreme nudio bilo je neodoljivo. Rešila je da ga mora popiti makar svi otrovi sveta bili skoncentrisani u njemu. Eksirala je čašu, slušajući sve što on priča. Želela je da skine šešir sa glave, samo zato što je njegov, ali nije mogla da se natera. Pomagao joj je za glavobolju. Srce nije moglo da se smiri, koliko god ga je molila u sebi da to učini. Ipak, pre nego što joj je stavio šešir, obrisao joj je suzu. Nešto poput znaka pažnje. Tada je sklonila glavu u stranu, kako bi mu pokazala da ne želi da joj to radi. Sve to je povećavalo njenu uzbudjenost. Već je znala da je marinac, bila je ubedjena u to, i naravno da je znao da je ona pirat, čim je tako glupo postupila izvadivši na samom početku jolly rogera. Bila je neoprezna. Pa ipak, jako ju je povredilo to što je pričao. Iako je bila neoprezna, svesno je to uradila. Nije želela da se plaši nikoga. Kako će postati pirat ukoliko se plaši da izvadi malu zastavicu jolly rogera na samom početku putovanja? Ponašao se prema njoj kao prema nekom detetu koje se igra pirata. Iako je tačno da je previše burno reagovala na njega, duboko u sebi je bila ubedjena da na druge ne bi reagovala na isti način. Nije umela da objasni zašto. Možda zato što ga je poznavala od ranije, i već ranije je uspeo da je iznervira? Ili zato što je bio toliko drzak? Ili zato što ju je probudio iz polusna? Nije umela da objasni..Zašto ju je toliko povredilo to što je sada pričao? Srce je počelo još brže da joj lupa u nekom novom osećanju. Morala je da se uhvati za grudi na mestu gde joj je srce lupalo jer se zaista uplašila da će iskočiti. Nikada ranije nije osetila ništa slično. Zanemela je prvih par trenutaka. A šta da mu kaže? Ustala je sva crvena. Zavukla je ruku pod klupu, izvadila bocu vina, otvorila je i nategla iz flaše. Posle solidnih nekoliko gutljaja, i to velikih, prestala je da pije i zagledala se u Mihawka. Međutim, gledajući ga, dobila je želju da popije još malo. Posle još jednog velikog cuga, još se više zacrvenela. Zbog mržnje je sve to, pomisli ona. Nije mogla da se nosi sa tim. Dosta višim tonom nego malopre je rekla:
Želim da momentalno prekineš da pričaš sa mnom na takav način. Odakle ti ideja da pričaš sa mnom tako? Vrlo si dobronameran sarkazam je dostigao vrhunac dok je to govorila - ali ne vidim razlog da mi daješ savete. Ne znam zašto to radiš, ali slobodno možeš da se ne brineš nasmejala se pri samoj pomisli da on brine za nju. A zatim nastavila: Ja znam šta radim i imam ljude sa kojima putujem. Zašto si se ti umešao? Ako si marinac, onda treba da me uhvatiš, a ne da mi daješ savete, zar ne?
Gledala ga je očima koje su se caklele od zanosa. Zaista joj nije bilo jasno zašto se bakće oko nje. Lice joj je bilo jako stegnuto od naprezanja, a pod onim šeširom prilično je smešno izgledalo. Želela je da sazna odgovor, i to odmah, i da bi prekratila vreme, ponovo je nategnula flašu..

Popivši celu flašu, spustila ju je lagano na dno čamca. Plašila se da će, ako je baci, ispasi u more, a najviše je mrzela ljude koji ne poštuju more i zagadjuju ga. Ipak, bes je počeo da narasta u njoj poput kvasca u toplom mleku. Već se pomirila sa tim da neće preživeti ovaj razgovor sa njim: nešto će se desiti sa njenim srcem. Zato je rešila da se potpuno opusti i uradi šta god želi. Dovoljno je bila pribrana da ne kaže da ima još dva člana posade iz prostog razloga što je čak i zaboravila na njih. Vrlo tihim glasom je započela:
Sigurno da ima ljudi kojih treba da se bojim. Ti si prvi među njima. Međutim, strah je meni davno prevazidjeno osećanje. Ne želim da me učiš šta treba da radim. Ukoliko želim sad da uskočim u more ida se utopim, to je moja odluka i ti nemaš nikakvo pravo nad mojim telom. zatim je izoštrila pogled i rekla malo grubljim glasom, koji je ponovo počeo da drhti:
Naravno, čim nemam poternicu ne interesujem te. Ko bi još radio nešto zbog svoje časti, danas svi rade za pare.. mogla se osetiti doza provokacije koja je u ovom slučaju bila nesvesna. Krešendo se pojavio u njenom govoru. Sve glasnije i glasnije je govorila, da bi naposletku počela skoro da se dere:I smeješ se? Zanimljivo ti je? Ovo sve radiš iz dosade, zar ne? Kvariš put drugim ljudima iz puke dosade. Ne mogu da verujem da postoje takvi ljudi. pogledala ga je nekim čudnim pogledom pravo u oči, mislila je da je to mržnja, ali nije bila sigurna, oči su joj bile donekle tužne, donekle razočarane, ali i ljute i sekle su ga optužujućim pogledom. Pa dobro, ako uživaš u tome da nadješ bilo koju žrtvu i da je maltretiraš, vrlo lepo što si od svih ljudi na svetu izabrao baš mene. Ne razumem zašto baš mene? Pa imaš mnogo korisnijih ljudi na ovom svetu. Mogao bi mene da ostaviš? Šta kažeš na to?
do samog kraja se drala. Samo je u poslednjoj rečenici zastala na pola. Malo joj je zadrhtao glas, ali je bio jednako glasan i prodoran. Izrekavši to, skinula je šešir sa glave, prišla mu, popela se na prste da bi dohvatila njegovu glavu, tako da mu je i nesvesno prišla jako blizu, i spustila šešir na njegovu glavu, kako bi se otarasila njegove stvarčice..

Uporno je odbijao da joj odgovori na postavljeno pitanje. To ju je jako iritiralo. Ponovo fizički kontakt. I ponovo misao kako je gadjenje i mržnja u pitanju. Ipak, bila ta misao ispravna ili ne, srce je odreagovalo burno. Možda zato što nije navikla na tako bliske i česte kontakte ni sa kim, a kamoli s jednim ovakvim likom? Šešir se opet našao na njenoj glavi. Namrštila se. Nije joj se svidjalo kuda ovo vodi. Kada je izvadio voće malo se trgla. Odavno je znala za ta voća, nije ni ona bila od juče. Naravno da je sve moguće istražila što se moglo istražiti za vreme boravka na ostrvu. Odakle li mu voće, pitala se. Ponovo ju je iznerviralo to što on pokušava da je nauči nešto. I opet taj glas. Taj pogled pravo u oči. Šta želi? Zašto je tako dobar prema njoj, iako je ona takva? A zašto se uopšte bakće njome? Da joj mozak nije bio zablokiran svim tim osećanjima i ubedjenjem da ga prezire, verovatno bi shvatila.. Međutim, potpuno je bila blokirana. Uzela je šešir i lagano prišla Mihawku kako ovaj ne bi pomislio da hoće da ukrade voće. Skinula ga je sa glave, a kako je bivala bliža Mihawku, nervoza je rasla u njoj. Ipak, ponovo je skinula šešir i spustila ga na njegovu glavu. Radeći to, izignorisala je sve što je rekao za voće, spustila se tako da bude potpuno u ravni sa njegovim licem i jako mi se približila. Lica su im bila jedno prekoputa drugog. Mogla je da čuje njegovo mirno disanje. Možda ga je čak i osećala na svom licu, toliko mu se približila. Ipak, distanca je bila dovoljna da može da ga gleda pravo u oči. Tek je sad mogla iz blizine da ih osmotri. U životu ranije nije videla nešto slično. Koliko god ga mrzela, morala je da prizna da ima oči kakve niko na svetu nema, hipnotišuće oči koje bi verovatno mogle da jednim pogledom učine šta god požele.. Tako zagledana u njegove oči smirila je svog pogled i probala da ga stopi sa njegovim kako bi pokušala da nasluti o čemu on razmišlja. Ta promena u njoj je začudila i nju samu, ali jedno pitanje ju je toliko kopkalo da jednostavno nije više mogla da izdrži. Morala je da sazna odgovor po svaku cenu. Oči su joj se caklele, bile su šire nego ikada, nikada ranije nisu imale tu dubinu. Tihim glasom, punim čuđenja, ali i neke druge emocije, primetno drhtavim, rekla je, naglašavajući svaku reč:
Zašto mi to pričaš? Zašto se bakćeš oko neke nebitne piratkinje koju smatraš za dete koje je nespremno pošlo u beskrajni okean? Zašto?
Ovo poslednje "zašto" je bilo jako isprekidano od drhtanja u glasu. Pogled joj je u tom trenutku postao molećiv, oči su se caklele. A njeno unutrašnje stanje.. kao da je sve stalo. Ta blizina ju je ukočila. Verovatno neka vrsta anksioznosti, pomislila je. Ne voli prisustvo ljudi i ne prija joj tolika blizina. Ipak, stvarno je bila jako blizu i nije ni shvatala kolikom naporu je izlagala svoje srce u tom nemom iščekivanju...

On joj se još više približio. Srce više nije mogla ni da čuje, jer razmaka izmedju otkucaja nije bilo. Morala je da udahne duboko kako bi regulisala disanje, ali već je bila suviše blizu Mihawku. Nije imala prostora za tako nešto. Ako udahne, on će to morati da primeti. Zato skoro da nije disala, što je dodatno otežalo njen položaj. Nije htela da mu ustupi, jednostavno nije mogla da se skloni. Zato je ostala na istom mestu. Ipak, kada je počeo da priča, više nije bilo sumnje da je to provokacija. Prvo, sve vreme je toliko hladnokrvan. Kako onda da objasni njegove postupke? Zašto je provocira? Na kraju je rekao " ali
pretpostavljam da znas za to, tako da necu da te davim sto se tice toga", što znači da mu je jasno da ona zna šta su voća. Zašto joj tako detaljno priča? Da li je stvarno namerno provocira? A brod? Zašto pominje taj prokleti brod? Da li toliko želi da je ponizi predloživši joj to. Pa bila je sigurna da mu je jasno da je to što je rekao nešto što nju najviše vredja. Jer, postoji li osoba koja se u duši oseća kao pirat koju ne bi vredjalo da joj marinac priča ovakve stvari? I još pod ovakvim okolnostima. U trenutku je osetila neko prezrenje. Sada već nije htela da se suzdržava. Udahnula je duboko i lagano izdahnula, tako da je on mogao na svom licu da oseti njen topao dah. Ovo ju je malo urazumilo. Osećala se čudno. Srce joj je bilo preteško, kao da je bilo ranjeno. Da li je to tuga? Razočaranje? Verovatno je bila povredjena. Ali, zašto? Što bi je zanimalo šta jedan marinac priča o njoj? Nije nikad bila osetljiva toliko. Težina je bila jaka, toliko jaka da je uticala na to da se malo urazumi. Ipak, ne dovoljno. Gledala ga je u oči čitav minut, ozbiljnim pogledom, ne govoreći ništa. Jednostavno je pokušavala da smisli šta da kaže ili uradi. Naposletku je rekla:
Nadji drugu osobu koja će te zainteresovati, ima ih puno zanimljivijih od mene. Ako svaku osobu koja te zanima vredjaš kao što mene vredjaš, neće ti onda ni sa njom uspeti. Primi i ti jedan savet od mene. Jednog dana ćeš možda naići na nekog ko će te jako zainteresovati i oteraćeš ga od sebe svim tim ponižavanjem.
govorila je sve to jako tihim glasom, ne pomerajući se ni milimetar od njega, tako da je mogao da oseti svaku njenu reč tačno ispred sebe, praktično da oseti njeno disanje tokom govora. Ona je bila jako napeta zbog te blizine, ali nije obraćala pažnju na to. Gledala ga je pravo u oči sada već malo smirenijim pogledom koji je dobio neku nijansu mudrosti.

Za razliku od svih prošlih puta, srce joj je sada stalo. Kako čovek može živeti kada mu srce ne šalje impulse? Nešto ga tada održava u životu. Ko zna šta je to što je sada Bou održavalo... Kada je prislonio svoje čelo na njeno, njena prva reakcija je bila da je malo šire otvorila oči. Samo to. Već je rekao prvih par rečenica, na koje i nije baš obraćala pažnju. A onda se malo pribrala i želela je da se skloni iz ovog položaja. Međutim, pomenuo je prvi put od njihovog prvog susreta nešto što joj je toliko zaokupilo pažnju da se ukopala u mestu i nije smela da se pomeri, iz prostog razloga što je mislila da će ga prekinuti u njegovom izlaganju. Istorija? Izgubljeni vek? Da li on takodje želi da traga za tim izgubljenim informacijama? Koliko mu je poznato o tome? Pa kako misli da sazna bilo šta o tome budući marinac?! Bila je toliko preneražena time što je rekao da je zaboravila da ne bi trebalo da mu dozvoli toliko blizak kontakt. Dok je govorio ostatak, misli su joj radile brže nego ikada. Kada je završio svoj govor i ostao zagledan u njene oči, ona je proučavala njegove, tako da su im se oči skoro stopile od blizine. Zatvorila je oči na par sekudni,kapci su joj malo igrali, i baš kada su se smirili, ona ih je otvorila. Izgledale su dosta odlučnije. Srce je počelo da kuca, ali opet veoma ubrzano. Ponovo je postala svesna ove blizine, ali iz nekog razloga se nije sklonila.Glas joj je ponovo bio tih:
Istoriju proučavaš, znači..Neočekivano.
ogromno interesovanje joj se moglo primetiti u očima i svrbeo ju je jezik da mu postavi pitanja o tome, ali kao da je izbegavala normalan razgovor sa njim.
Kažeš mi da ćemo biti prijatelji. Govoriš mi da budem oprezna. Imaš razlog za sve to, ali nećeš mi reći. Tvrdoglav si? Kakve sve informacije dobijam od tebe. Slušaj me pažljivo. popela se na prste i izvila u stranu, tako da su joj usne bile tačno pored njegovog uveta. Krenula je da šapuće:
Nisi tvrdoglaviji od mene. I mora postojati cena za poverenje. Tvoja tvrdoglavost te može nekad skupo koštati. Koliko je puta mene skupo koštala. Srećno sa istraživanjem istorije, nadam se da ćemo jednom uspeti da saznamo šta se dogodilo u tom veku. Žao mi je što si rešio da u odelu marinca istražuješ to. Sumnjam da će ti ova vlast ikada to dopustiti. Zato sam i rešila da budem pirat. I zato ti i ja n i k a d a nećemo moći da budemo prijatelji.
Poslednje reči je naglasila, iako šapatom. Sve vreme mu je šaputala na uvo kako bi svaku reč primio što jasnije. Na kraju je dodala duplo tišim glasom: I pogrešio si. Nije mi ono dečko. Upoznala sam ga danas. Samo je jako dobar prema meni, za razliku od tebe.
Rekavši to, okrenula mu je ledja, u očiglednoj nameri da napusti čamac. Iz nekog razloga ponovo je poželela da plače. Toliko je bila zbunjena zbog toga: ona za ceo svoj život nije plakala toliko kao danas, što znači da nikada nije ni plakala. A sada se jedna suza polako nakupljala u jednom oku, mada se još nije formirala, samo joj je malo nakvasila oko. Zato je i krenula da napušta čamac: nije želela da bilo ko više gleda njenu suzu, makar i još neformiranu, a posebno ne on..

Boa je pretrnula. Optužio ju je za nešto što sama nije mogla da podnese nikako. Pogledala ga je vrlo pažljivo u oči i ponovo tihim, stabilnim, i veoma odlučnim glasom rekla:
Ljudi koji dele ljude po bilo kojoj klasi su veoma ograničeni ljudi koje ja ne mogu da smislim. Ja sam, naprotiv, neko ko deli ljude jedino po njihovim postupcima, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalaze. To što ti i ja ne možemo biti prijatelja nije moja predrasuda, već odluka ovog trulog društva u kome venemo iz dana u dan. A venemo zato što nijedna biljka ne može podneti degradaciju njenog sopstvenog prostora. Kada nema ni vazduha ni svetla koje će joj dati mogućnost da diše i vrši fozosintezu, ubrzo će uvesti i biljka. A kad uvenu sve biljke, a nismo daleko od toga, nestaće sve. Međutim, ja neću da venem. Ja ću pronaći put iz ovog trulog društva i probaću maksimalno da utičem na to da ljudi pođu tim putem. zatvorila je oči. Opet se zanela u svojoj priči. Povisila je ton ovog puta, nije se drala, ali je pričala čvršćim i oštrijim glasom:
Rekla sam da ocenjujem ljude po postupcima u datoj situaciji. Postupak sam za sebe ne znači ništa ako ga posmatramo bez konteksta. Međutim, ja tvoj kontekst ne poznajem, i ti ne planiraš da mi ga objasniš. Možda bih i razumela tvoje delovanje tada. A ovako, ispadaš običan nasilnik koji je rešio da kidnapuje nekoga kako bi ubio vreme. Ne želim više da trošim vreme na nešto što ne mogu da razumem, a jedina osoba koja mi to može objasniti mi se podsmeva. Zbogom. Završivši svoje, naglo ga je zaobišla i krenula velikom brzinom ka drugom kraju čamca, kako bi tamo iskočila u more. Sa svim njenim zbrkanim osećanjima, ko zna da li je to bila pametna ideja..

Za Bou je bilo suviše ponižavajuće da se vrati svojoj posadi na njegovom brodu. Iako je zaista bilo mnogo brže, lakše i bezbednije da je Mihawk samo "odbaci" do njenog čamca, njoj se ta ideja nimalo nije svidjala. Kada ju je podigao na rame, ona se trgla od iznenadjenja. Mogla je da očekuje od njega tako nešto, ali, naravno, nije. Istog momenta je počela da se koprca u neuspešnom pokušaju da ga šutne. Iznenadilo ju je koliko je on zapravo bio snažan: mada je i izgledao jako, bio je dosta snažniji od samog izgleda. Na svu sreću brzo ju je spustio na klupu, ali, kontakt nije nestao. Držao ju je rukom za rame. Sama pomisao na to koliko je u poslednjih sat vremena bila u bliskom kontaktu sa njim naježila ju je iz nekog razloga. Međutim, taj bliski kontakt možda može da je zbliži s njim dovoljno da joj se bar malo otvori.. Zato je nežno obuhvatila njegovu ruku koja je počivala na njenom ramenu i vrlo polako je spustila sa ramena. Međutim, nije je ispuštala iz ruku. Obema rukama je držala njegovu šaku, s obzirom na to da je bila ogromna. Držala ju je nežno, ali odlučno. Pogled njen beše isti takav: nežan,ali odlučan, sa jako malom nijansom oštrine. Njegova ruka bila je blizu njenog srca, i nekako je čudno reagovala na to. Glas je bio stabilan, mada je pri poslednjoj rečenici ponovo zadrhtao, što je ponovo odalo da je sve ovo dosta potresa, iako je već uspela da iskontroliše osećanja.
Čudan si ti. Veoma. Volela bih da imam takvog prijatelja. Ali, ja sam veoma nepoverljiva osoba. Ja ne mogu da znam tvoje prave ciljeve dok mi ne objasniš zašto želiš da mi budeš prijatelj. Nije dovoljno objašnjenje to što sam te zainteresovala. Udji u moju perspektivu i shvatićeš da je sve što se dogodilo suviše čudno da bih ti poverovala. Previše osećanja mi se pomešalo, ne mogu ni sebi da verujem, kako onda da poverujem tebi? Uradi bilo šta čime ćeš mi potvrditi istinitost i pravednost tvojih namera..
tu joj je glasa i zadrhtao. Oči su počele da se cakle i gledala ga je vrlo molećivim pogledom. Bilo je tu tuge, ali pojavilo se neko novo osećanje: osećanje usamljenosti. Usamljenost, i želja za bliskim prijateljstvom. Međutim, nešto ju je sprečavalo da poveruje bilo kome tako lako. A želela je da mu veruje, nije ni bila svesna koliko to želi..

Kada je prislonio svoje čelo na njeno, Boa je već pomislila da je to preterano. Suviše su imali blizak fizički kontakt. Nije to mogla da izdrži. Srce je počelo glasno da negoduje. Makar je ona to shvatila kao negodovanje. Htela je da ga odgurne, ali se trgla kada je pomenuo pravi razlog. Bojala se da će bilo koji njen pokret uticati na to da on prestane da priča. Zato se ukopala u mestu, sa nestrpljenjem iščekujući odgovor. Međutim, odgovor je bio sve, samo ne ono što je ona mogla da očekuje. Kada je nastao muk od tri-četiri sekunde, ona je osluškivala zvuk mora i galebova, i nije preuveličavanje kad se kaže da joj se činilo kao da je prošla čitava večnost u tih nekoliko sekundi. Napetost je dostigla vrhunac, a onda.. onda je tek primetila onu ruku oko struka. To ju je praktično uništilo. Zašto ju je uhvatio oko struka? Nije joj bilo jasno. Ali, i da je postojalo neko racionalno objašnjenje, ona nije mogla u tom trenutku racionalno da misli. Može se reći i da se uspaničila. Do poslednjeg momenta nije shvatila šta joj se dešava. Neki veliki trenuci u životu prodju skoro neprimetno, sasvim nejasno, a onda se pamte do kraja života. Upravo je ovo bio jedan od tih momenata. Tek kada su njegove usne bile na njenima, ona je shvatila šta se desilo. Njegova nežnost je dostizala vrhunac i nimalo se nije slagala sa njegovom grubom spoljašnošću. Držanje oko struka, poljubac, ništa od toga ona već nije mogla da spreči. Čak ni njegov pogled, kada je konačno sklonio svoje usne sa njenih, taj pogled pun iščekivanja i nežnosti, ni to nije mogla da spreči. A tišina je u ovom trenutku pravila užasnu buku. Toliku buku da su je zabolele uši. Nije mogla to da izdrži. On je ćutao. Ona je ćutala. Gledali su se tako jedno vreme. Ona je pokušala da razmišlja, ali bila je skamenjena. Nije mu čak ni sklonila ruku koja ju je držala oko struka. Samo je podigla jednu svoju ruku i dodirnula svoje usne, kao da hoće da proveri da li se ovo zaista desilo. Zatim je polako počela da shvata šta je čula posle poljupca. Koliko li joj je sada srce brzo kucalo.. Kako ona sada da reaguje na ovo? Nije znala. Pocrvenela je i tek onda shvatila da je on i dalje drži oko struka. Kao da joj to nije smetalo sve ovo vreme?! Lice joj je bilo pokriveno njegovim šeširom i slagalo se sa njegovom unutrašnjom bojom: jarko crveno. Skočila je sa klupe i odaljila se par koraka unazad, reakcija je bila kao da ju je trenutno udarila struja. Počela je da diše veoma duboko, ne bi li se smirila, ali uzalud.. Uhvatila je obode njegovog ogromnog šešira i spustila ih preko celog lica, kako on ne bi mogao da vidi njeno crvenilo. Izgleda da je i najtvrdji kamen moguće smekšati...tihim drhtavim glasom je konačno prekinula tišinu:
Drugi put me vidiš u životu. Ponovo mi se podsmevaš?
Boa je imala lošeg iskustva sa manijacima i nasilnicima. Nikada nisu uspeli nešto posebno da joj urade, ali su pokušavali mnogo puta. Kasnije je naučila da se brani, ali kao mala nije umela..Nije imala nikakvih trauma, ali naravno da je posle svega postojao osnov da sumnja da joj se podsmeva, posle svega što je uradio. Kao da se ona razumela u ljubav.. Sve vreme je rukama spuštala šešir preko svog lica..