Sea Rocks

Kada ju je Mihawk zagrlio, utrnula je. Celo telo joj je bilo ukočeno, a jedini deo koji nije mogao da se smiri bilo je srce. Ovo je veoma opasno po nju i kasnije će se verovatno razboleti od ovolikog uzbuđenja. Kada se približio njenom uvetu, sva se naježila. Zadrhtala je od njegovog šapata. A onda je usledio jak ali veoma nežan zagrljaj. Niko je ranije nije zagrlio na taj način. Mihawk je isijavao svojom ljubavlju ka njoj i tokom ovog zagrljaja ona je to mogla jasno da oseti. Međutim, i dalje joj je bilo neprijatno. Delom se opustila pošto je videla da mu nije ništa sa ramenom, pa se zato malo i prepustila zagrljaju. Ipak, nije mogla da podigne ruke i uzvrati mu zagrljaj. Neka ukočenost ju je sprečavala. Kao da se plašila da će to biti nešto poput pozitivnog odgovora njemu. A ona nije imala pozitivan odgovor na njegova osećanja. Makar je mislila da nema..Sekunde kao da traju večito. Ali njoj ta večnost nije dovoljna. Želela bi još malo da ostane u tom zagrljaju, ali, pošto ga nije uzvratila. bilo joj je jako neprijatno. Osim toga, nije to mogla više da podnese. Zato ga je lagano odgurnula od sebe, kako bi shvatio da je zagrljaju kraj, a onda ponovo napravila kamenu facu. To je to. Više ne sme da pokazuje nikakva osećanja. Hladnim glasom je rekla:
Čini mi se da je ovo previše fizičkog kontakta za drugi susret.
Morala je da se potrudi kako bi stvarno zvučala hladno. Ali, da je suviše kontakta, to je stvarno mislila. Pogledala je čežnjivo na njegov šešir, mada ni sama to nije shvatila: duboko u sebi je žalila što nije prihvatila da ga ponese. Zašto..? Ali, onda ju je iz zamišljenosti prenuo Sarbonov glas. Sada je već mogla jasno da ga čuje. Okrenula se lagano ka pravcu zvuka i ugledala svoj čamac. Videla je još jednog lika i shvatila da je to onaj kojeg je Mihawk pomenuo malopre. Udahnula je duboko: ništa od ovoga što se desilo ne sme znati njena posada. Mahnula im je kako bi videli da je sve u redu. Zatim se okrenula ka Mihawku i zagledala se u njegove oči. Zašto više nije osećala mržnju? Sve vreme je bila ubedjena da ga mrzi, ali sada je to ubedjenje nestalo.. Ipak je na kraju smekšala pogled, veoma nesvesno, i nasmešila se:
Evo moje posade. Vreme mi je.
Ponovo se uozbiljila i gledala ga sve vreme direktno u oči.

Boa se osetila srećnom u trenutku kada joj je stavio šešir na glavu. To što joj je pričao da brine o sebi je već počelo da je nervira. Namrštila se malo zbog toga. Ipak, što se tiče šešira, nije bilo šanse da ode na svoj čamac sa njegovim šeširom. Kako to da objasni posadi? A tako ga je želela... gorko će se kajati čim predje na svoj čamac, ali malo ljutim glasom i sa napućenim usnama i obrazima je rekla:
Neću tvoj šešir. Šta će mi. Sama ću kupiti. I nisam dete, nemoj da mi daješ te banalne savete..
zvučala je kao dete koje hoće da bude odraslo pa ga ljute neki dobronamerni saveti. U međuvremenu, dok je govorila, skinula je ponovo šešir, prišla mu i spustila ga po ko zna koji put na njegovu glavu. Čaamac je došao već veoma blizu. Pogledala ga je još jednom, ozbiljnim i čvrstim pogledom koji je isijavao nekom sakrivenom čežnjom. Jako tihim glasom koji je samo on mogao da čuje je rekla:
Videćemo se još..
A planirala je da kaže zbogom. Kako joj se ovo omaklo, ni sama nije bila svesna. Takodje joj nije bilo jasno kako je uspela da dozvoli sebi da mu uputi jedan vrlo lep i obećavajući osmejak. Ipak, uradila je to. A zatim se neobično jako odrazila od pod čamca i unazad skočila pravo na svoj čamac, ni ne pogledavši dasku. Već je plakala u sebi za to što nije uzela šešir, ali trudila se da se to ne primeti. Što se tiče njegovog druga, upoznaće ga kada se njena posada uveri da je sve u redu.. DoMinJun je krenuo za njom.

Boa je sve vreme ćutala i gledala za Mihawkom. I još jedno iznenadjenje. Baca šešir u poslednjem momentu, kada već ne može da mu ga vrati. Nasmejala se sebi u bradu: kakav ludak.. Ne obraćajući pažnju ni na šta čitav minut, pratila je pogledom onaj čamac, mesto na kojem su se dogodile tako čudne stvari koje će pamtiti ceo život.. Imala je jako ozbiljan i izmučen izraz lica: izgledala je vrlo umorno. Ćutke je prišla Mikotou i uzela mu šešir iz ruke. Zagrlila ga je i rekla umirujućim glasom:
Ne brini. Sve je u redu.
Zatim je došla do Sarbona. Gledala ga je u oči nekoliko trenutaka, i to je bio jedan veoma dubok pogled. Svašta je moglo da se pročita u njemu. I tuga, i umor, i neka vrsta krivice. Znala je da ne može da mu kaže ništa što se desilo na brodu, i to ju je tištilo. Bilo joj je teško i imala je veliku knedlu u grlu, pa nije bila mnogo pričljiva. Možda će im neke delove i objasniti, ali kasnije. Posle nekoliko trenutaka zagledanosti u njega, prišla mu je i njega takodje zagrlila. To je trajalo nekoliko sekundi, i za to vreme je tiho rekla:
Pričaćemo, ali ne sada. Umorna sam i volela bih da se odmorim. Izvini. Zatim se odvojila od njega i namešila mu se. Pogledala je u šešir i, posle izvesnog razmišljanja, stavila ga na glavu i sela na svoju zmiju kako bi se odmorila. Uzdahnula je umorno i rekla:
Recite ako imate nešto, ali me ne ispitujte šta se dogodilo. Ako ste gladni, uzmite iz moje torbe bilo šta. Uskoro ćemo stići na sledeće ostrvo pa ćemo kupiti još hrane.

Boa se namrštila i na čelu joj se pojavila jedna bora. Nije mogla da razume šta joj Sarbon priča. Bila je suviše umorna da bi mogla da se udubi u to. Pogledala ga je zahvalno i rekla:
Hvala, ali DoMinJun može da se sklupča i da spava, i u isto vreme da mi služi kao krevet. Leći ću malo, ali neću spavati. Naporno je bilo ovo nasmešila se. Zatim se okrenula ka Mikotou i rekla vrlo strogim i naredbodavnim glasom:
Slušaj svoju kapetanicu. Moraš jesti da bi imao energije. Hrana je dragocena upravo zato što nam daje neophodnu energiju. I ja ću jesti kad se malo odmorim, a novca imam dovoljno tako da samo jedi. sada se i njemu nasmešila, i dodala: Dosta si novca potrošio na ovaj čamac. Dodaću ti malo kada izadjemo iz čamca. Ne brini se. Moraš da jedeš!
Zvučala je jako strogo, ali dobroćudno. Prisetila se Mihawkovih reči da treba da se uozbilje, ali rešila je da to ostavi za malo kasnije, kada se odmori..

Boa je bila umorna, ali zadovoljna. Takodje je osećala veliku zahvalnost prema Mikotou zato što joj je doneo hranu: jako ju je mrzelo da ustaje. Namešila se zahvalno i rekla:
Pa, mnogo mi laskaš. Ali, drago mi je da sam zadobila tvoje poštovanje. Ali, nemoj nikad da misliš da ću ja biti neko ko će da naredjuje.
Zatim je zatvorila oči i počela da tone u lagan san. Pre nego što je zadremala, rekla je pospanim glasom:
Punom parom na sledeće ostrvo. Čim se približimo, budite me, pa da se dogovaramo kako ćemo dalje!